СКЕЛЕЏИЈО, СКЕЛЕЏИЈО…

Извештач са обода фронта заспао обучен, ко у студентским данима, а око њега расути папири баш као да сутра полаже ништа мање но Међународно приватно право, а журка у соби испод.  Дивних ли спокојних дана! 

Тишиница, милиница, рекох вам. Прећутаћу колико је сати.

Отварају се врата и улази цимерка… чек, бре, није то цимерка, то се моје дете враћа из епицентра збивања! Затварај да не уђе!!! Врага да не уђе… џаба затворени прозори, барикаде свакакве врсте, чаробна озвучења, закони о јавном реду и миру и стара градња, то и кроз зидове пролази. Заобиђе најпре Капларе, прескочи четвороспратницу, прелети Јована Дучића, њега брига, он се упокојио, а и ја бејах до малочас, па удари према двадесет другом, одбије се се од десетоспратнице, поново прескочи Јована Дучића, њега опет брига, и даље упокојен и скоро и заборављен, а онда ко рикошет звизне у кинески зид и мало га начне. Ево, будна сам од силине ударца и сетих се да сам обећала извештај. Ко да бих била прва и последња која нешто обећа па слаже. Озбиљно и одговорно.

И како ћу сутра на посао? И то баш сад кад сам одлучила да се више и не враћам. Само да идем. Није ствар у одласку. Јесте да вози овај нови, неразгажени аутобус, па се премишља `оће ли или неће да крене, да стане, да отвори врата, па да затвори да не поиспадамо, све га нешто мрзи, па ипак, са све уздисајима на тој измењеној траси, стигнем до посла за двасесет два, до двадесет седам минута. И како онда, за повратак истом том релацијом треба целих сат ипо?! Нешто ми ту не штима. Канда ови што се враћају са посла ујутру касне или уопште не иду на тај посао. Само се враћају људи. Паметно. За већину паметно. Али, мали Мујо неће куд и сви Турци. А и што би кад, ако се изузме оно око раног устајања, са одласком нема проблема. Зато је мали Мујо решиЈо да се не враћа све док га Ђенка не оправи.

А оправља га, свака му част. Кренуо домаћин да кречи све собе одједном. Ко да је кућа, Божемепрости, на продају, ил` оно кад просци долазе на просидбу. Много се то нешто раскречило, није ми само јасно ко ће ту да се се жени, битан неко свакако, председник ли је, премијер? Кренеш у кухињу, ћорак, кренеш у клоњу, исто, у једну собу, другу, трећу… Скеле на све стране. Разровани тргови, улице раскопане, мало право, мало попреко, па звездасто, па крстасто, па на линије, па у коцке, па вољ` ти лево, вољ` ти десно, на исто ти дође. Онда накривиш капу, цигару за уво заденеш и запеваш наглас, више закукаш „Скелеџијо, скелеџијо, превези ме преко…“ а преко опет исто, само мало различито.

Кад ће већ једном онај летећи?! После колико пива?

download (14)

А ви како сте ми, јесте ли га попили, Plzensko или Космајског дрекавца?

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s