ОТКИНУТО ПИСМО

Драга моја,

овај део нечега што ће некада бити нешто, ноћас посвећујем теби. Желим да знаш  да и ми данас имамо јагоде (и) усред зиме, црвене и сочне, и да им се више не радујемо. Недостају нам Људи,  Пријатељи, време. Све нас је мање. А то са временом, чудно је то, нема га, не постоји, а истиче, мајку му (псујем понекад)!

Нема везе. Срешћемо  се поново једнога дана, макар на извору (рекох недавно једном дивном Пријатељу, и данас кад слушам о она  два путића ОД извора, бирам трећи – КА извору)…

 

„Умели смо ми, деца студентског дома, да користимо нож и виљушку, само понекад нисмо хтели. Био је то наш бунт, а било је и слађе. Били смо браћа и сестре, снахе и зетови, а имали смо понекад „родбину“ и изван зидина нашег града. Они су нам помало завидели што нам родитељи нису ту, а ми смо их помало жалили што нису били те среће да окусе живот студентског дома.

Кад га је довела први пут, био је хладан и некако уздржан. Крут.

А баш смо били фини! Одмах после кафе скуване на истом оном малом решоу на коме  смо пржили јаја и кували виршле, пасуљ и сарме, напрасно смо морали у читаоницу.

Други пут смо га понудили печењем тек пристиглим са неке славе у Шумадији и мислим да му се, прилично углађеном, окренуло у стомаку кад нас је видео како то ми онако, рукама.

-Пробај…

Усудио се. И допало му се! 

Тај лепо васпитани млади човек господских манира и са несвакидашњим смислом за хумор упао је у игру, а некако сам наслућивала да би тамо негде, у својој уређеној  трпезарији са луковима и са округлим столом на средини, црвени картон и клупу за резерве од госпође маме добио и на саму помисао да се голим рукама лати парчета прасетине.

Недостајали су ми кад је одлучила да напусти студентски дом, потражи приватни смештај и посвети се дипломском испиту.

Тих дана била је некако другачија. Тиха.

***

Студентски дом више није био добро место. Без драгих дом није дом.

Дошли су неки нови, неки млађи људи и донели неку другачију музику. Било је време одлазака. Поготово ако си факултетску диплому већ имао у свом џепу, поготово ако си већ дуже време радио у фирми у близини малог изнајмљеног стана на петом спрату у коме су живели пријатељи, новопечени брачни пар са једним равним стомаком и са једним стомаком до зуба.

Ноћи сам често проводила код њих.

-Нисам ја крива што сте ми близу, ближе од оне собице у студентском дому.

Собицу чине људи. 

-Морала сам да свратим. Да вам помогнем да чекате бебу.

Тако из дана у дан. А онда би било касно за враћање.

-Спаваш код нас. Што би уосталом ишла кад мораш опет да се  вратиш. Ионако чекамо бебу.

Јели смо палачинке направљене у најмањем тигању који је икад постојао, који и дан данас чувам. Већи нису имали. Сложене на тањиру, спремне за премазивање и мотање, штрчале би бар пола метра у вис.

Онда би се ко сардине поређали у малом брачном кревету, једином у стану, и толико засмејавали округлу трудницу у средини да се кревет тресао.

-Ето, видиш да је добро да си остала, да подупреш и са те стране моју женицу, да не падне с кревета. Не могу више сву ноћ да трчим са једне стране на другу, имам и ја душу, а да се откотрља, лоптица, не бих могао три дана да је пронађем… замисли да је  нађе неки чика из стана испод… хммм… није лоша идеја, кад идеш кући?

Не знам да ли му је недостајала његова собица (собицу чине људи) у другом делу града, тек знам да је викендом, понекад сам, понекад са женом, одлазио код својих  родитеља, и да је, знајући да ће два, три месеца након рођења детета напустити земљу, пристао да се са бебом из породилишта врате у родитељски стан.

Период после звали смо припремама…

-А кад се вратите носићете касетофон на рамену и тамне наочаре за сунце, преплитаћете језиком и питаћете нас на лошем српком ХУ АР ВИ БЕСТЕ? А ја ћу рећи асистент, ето ДЕТ`С МИ! Заједно смо чекали БЕЈБИ!

***

–Како вам је тамо?

Били су то ретки телефонски разговори, наравно, увек у правцу ове пустоши коју је инфлација  косила до уништења.

Имала сам среће да сам радила у фирми која се бавила дистрибуцијом хране, па сам ретке и, у то време злата вредне намирнице, уље, шећер, брашно… носила и родитељима мојих пријатеља, који, попут добре већине, тако нешто нису успевали да пронађу на опустошеним рафовима градских продавница.

-Како? Шта да ти кажем? Не оскудевамо ни у чему. И не размишљам могу ли мом детету и усред зиме да купим црвене и сoчне јагоде ако пожели. Овде има свега. Осим пријатеља.

Пријатеља.

Ми смо имали пријатеље, пуне душе и празне рафове. Ни смеха нам није недостајало тада. Тада.

-Да си га видела само како шутира оно џакче кромпира у које сам утопила његову директорску плату, причала ми је жена мог великог директора, човека који ме је маестрално уводио у тајне пословања и маркетинга. А шта је требало да купим, земљу за цвеће, па да га засадим ко фикус. Додуше, и то није лоша идеја, фикус не иште пуно воде, тек кап.

И сад кад помислим на оно време видим нацију фикуса. Великих, насмејаних, ходајућих фикуса.

-И ви се смејете томе, чудио се мој пријатељ кад смо му, неколико година касније, причали о тим лудим инфлаторним годинама у земљи коју је, рекла бих на време, оставио.

-Лажемо ми тебе. Није био само тај џакчић кромпира, за исту директорску плату купљена је и флаша лошег вина. Кад је бал, нек је маскенбал. Нек` иде живот! Отмено пропадање.

Неки  су у то време за недељну плату могли да купе кесицу прашка за пециво. Пардон, ако нађу. И ако се снађу. Ваздух је мирисао на бензин и нафту из канистера на сваком ћошку, да је неко креснуо шибицу макар из обести, одлетели би у небо, а пратећа музика на улицама имала је неки зујајући призвук…

Девиззззззззе, девизззззззззззе, девиззззззззззззззе…

Зззззззззззззз…………

Ах, да. Србија је пушила и цигарете су нестајале иззззззз пепељаре. Окренеш се, и нема! А тамо у ћошку, неко шеретски увлачи дим до ножних прстију, увлачи таквом силином да прети да распара већ иззззззанђале ципеле.

Небески се народ преселио у редове, у пар и непар, у тачкице и бонове, а весео, и не слутећи да је избегао вешала, али да се кланица лагано приближава.

Неко је покренуо зло…“