НОСТАЛЬГИЯ, NOSTALGIA

Пожели Скитара да проговори и на мали ножни прст често, и на ону најдужу влас умршене косе (никад то није могло да се очешља ко човек), а онда прогута реч, чува је за ноћ кад у осами седи и пише.

А тамо негде, у далекој Америци, нека добра душа из дана у дан вирне на овo место. Због ње морам, и због још много добрих душа, због себе морам…

Заборавила сам на моћ поезије. А онда, једнога дана, дође ми моја гимназијалка са Облаком у панталонама…

„Мене више нико препознати не може.

Ја сам  згрчена гомила жила,

Шта таква гомила пожелети може?

А много хоће таква гомила…“

Проспем, као из рукава. Из срца ископам после „Нећу да ти кажем, ћелави“  година. И још…

„Ушла си осорна као „на!“

Гужвајући  рукавице као луда,

И рекла „Да,

Знате, ја ћу да се удам““

Уђем често осорна као „На!“. Онда се сетим моје дивне Огњене, њене Духовне терапије, и пожелим да будем боља.

„Хало!

Ко је?

Мама?

Вашег сина нешто дивно боли!“

Не говорим мами кад боли. Мајаковски је то могао. Могао је целоме свету. Мајаковски је Песник.

Кренем да копам по сећању. Гимназијалка анализира стихове. Коњ је пао (човек). Гомила урла, гле, коњ је пао! Из великог, напаћеног коњског ока котрља се суза, а из руље жељне посрнућа издваја се песников глас:

„Слушајте, коњу!

Што да се плаче?

Ви мислите од вас су

Бољи они?

Детенце,

Сви смо ми на свој начин,

Сви смо ми помало коњи…“

Треба ми то често. То да ми неко каже Коњу!

Не, нисам хтела о томе. Америка.

Затражим помоћ од једне дивне професорке књижевности. Мојих професора одавно нема да ми кажу како се зове та песма о посрнулом човеку, и да им вратим ону петицу из анализе. Не пронађемо одговор (а можда сам у заблуди, можда то и није био Мајаковски, Љиља би знала, Љиља Брик), али зато добијем ово:

„Иза брда велика

Лежи Америка.

Лежи, квоче,

Какао лоче.

Вама, у лице на свињу што личи,

Округлије од тањира,

Трубим,

Из наше сиротиње вичем:

-Ја земљу ову љубим!

Можеш да заборавиш земљу

Која шкембе ти претовари,

Земља с којом си гладов`о удвоје

Не може да се заборави!“

 

Ја плачем.

Мајаковски је смео. Скитари опростите на грубости.

Волим вас.

 

 

Насловна фотографија: сцена из руског филма Ностальгия (1983)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s