USLOVNO OSUĐENI (NANOGICU MOLIĆU!)

Odavno mi niko nije poklonio ništa od nakita. Okovi se ne računaju.

Otišla bih ja iz ove nedođije, ali neće ona nesrećna, bez vremena i bezvremena iz mene. A i kako da idem kad sam nacionalista. Jesam! Svaka tri meseca moram da se javim onoj Nacionalnoj službi za (ne)zapošljavanje. Ne mogu ko čovek da kidnem u onaj vrli zapadni svet, pa da čuvam neku finu, kulturnu decu, družbenica da budem u nevolji nekim imućnijim starcima, njihovim donjim i gornjim polovinama i spolovinama (ono, pampers, guska i slično, imam pravni fakultet, šta mi fali?!). Aa, jok! Kako da ih pazim osamdeset i devet dana, pa da ih onaj devedeseti neko pokvari, resetuje na sami početak? A i nisam ’tica pa da za dan doletim kod Službe na raport!

-Dobar dan!

-Ličnu kartu.

-Izvolite.

I ne pogleda me. Čisto da uporedi. Mogla je i moja pokojna baba Stanika da dođe umesto mene. Ona me i učila da kažem dobar dan. Ili brkati komšija Pera. Koji Pera, veliš? Pazi da ti ne kažem.

Tap, tap, tap… i gotovo.

A što sam ja uopšte dolazila? Da mi vidi dupe put. I to sam od babe naučila, to je ono u prenesenom smislu, ko stilska fotelja… upsssss, stilska figura, kaka te fotelja snašla, zauzete su fotelje, nema bato!

Nego, da se vratim na dupe. Ono „da ti vidi dupe put“ znači u prenesenom smislu „ideš bez veze, uzalud, tek da bi iš’o… pametnije bi ti bilo da si sedeo u kući i heklao.. Ne heklerom! Nikako! Za to se ne dobija nakit, za to se dobija stan i hrana. Jooooj! Može i zolja. A može i jezik, pazi šta pričaš!

Dođem dan ranije. To može. Dan posle ne može, odma’ te brišu iz evidencije, božemeprosti ko da si umro! Hehe, BusPlus manje, ušteda za državicu. Za držaoce državice.

Nije smešno. Dakako i svakako. Samo tu pogodnost imam od dotične sa greškom u imenu. I bar da se gađaju termini za javljanje i produženje BusPlus kartice, no se raskoračili u ono vreme mog švercovanja u gradskom prevozu, pa sad dva puta moram da kažem „Dobar dan!“, a nije dobar, nije.

Uveli i brojeve. Da se manje muče. Gledam, guuuuužva. Namnožilo se to, a sve nas je manje. I ove dece sve više, a sve nas je manje. Jurim polovne knjige za treći razred gimnazije, i nema! Nema bato dovoljno. Više trećaka od četvrtaka, više drugaka od prvaka, više prvaka od nulica… A sve nas je manje…

Hmmm, Nacionalna služba za zapošljavanje. Nacionalna. Pa kako bre nacionalna(prva lična!), koju to naciju (za zapošljavanje, druga lična!)zapošljava?

Pogrešne sam nacije, rekla bih. Ona dve lične samo, a meni crveni karton, pa vidi! I javljanje na tri meseca dok ne crknem. Javljanje na tri meseca da budu sigurni da se u međuvremenu nisam, kukalamimajka, zaposlila na crno.

Nanogicu, moliću!

 

P.S. Samozaposliću se iz inata!

Advertisements

23 thoughts on “USLOVNO OSUĐENI (NANOGICU MOLIĆU!)

      1. Slažem se sa tobom. To je inače Nacionalna služba za zabušavanje. Jasno je da oni ne bi imali posao kada bi se koristili prednosti informacionih tehnologija. Ovako, skidanje sa evidencije u slučaju „neopravdanog izostanka“ bilduje lažnu statistiku „zaposlenosti“. Zar bi ti i išla tamo da nije te nesrećne personalizovane BusPlus kartice. Verovatno da ne.

        Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s