ЧЕДО, ИМАЋЕШ ЧЕДО (СПЛАВАРЕЊЕ НА СУВОМ)

Тамо  од Саве трештала је музика.

Неке су мајке пратиле чеда. На улазу, наслоњени на ограду сплава , помно пратећи сваки корак придошлица, пушили су неки бркати Арапи. Са друге стране група мусавих, домаћегаравих, вребала је прилику да штипне, пипне и омирише, са посебеном пажњом усмереном на торбице, овлаш окачене о танка рамена  девојчица. Жудња према тим  торбицама  као да се у ваздуху ковитлала и хватала у коштац са једном другачијом  жудњом  која је долазила отуд са друге стране ограде, врцавом жудњом средовечних мушкараца тамних очију.

Низ калдрму је одзвањао неуки ход високих потпетица, обувених можда први пут у животу, а њихање кукова ни налик оном женском, тајновитом, јасно је одавало грч и жељу да што пре кроче у невиђено.

Рано је, децо. Нису то оне бистре воде што тамо негде извиру за вас.

Набилдовани младићи на улазу , исти они што су у једном важном и опасном ставу неколико минута пре вратили двојицу  малолетних дечака,  (јер, они су дечаци), зажмурели су пред групом малолетних девојчица, (јер, оне су девојчице), и пустили их у то ужарено гротло где их је већ, у неком резервисаном сепареу, чекало друштво и обавезна флаша скупоценог,  жестоког пића.

Ноћ је  могла да почне. Живот.

За то време, једно је чедо плакало у својој соби, не због живота, нити због ципела са високом штиклом које су остале у некој београдској продавници да чекају своју ногу и своје време, већ због тајанствене и топле летње вечери када су другарице потрчале брже, а она остала сама. Због ускраћене тајне.

Сплаварећи на сувом, нагнута над књигом и чврсто држећи весла (бар овај пут) заплакала је и мајка маћеха, и прошапутала тихо:

-Не плачи чедо, имаћеш чедо… не јури живот, схватићеш…

 

Насловна фотографија са интернета