PUŠKA, KAMEN, PRAĆKA

               Drugovima mojim iz studentskog doma, i mojoj R.

 

-Majko,  šta je naš komšija Pero?

-Kako šta je, dijete, Bože me prosti, kako šta je, UČITELJ, znaš valjda.

Znala je. Nije to selo u Ravnim Kotarima imalo stotinu učitelja. Srba i Hrvata jeste. Mislila je, opasno šume kotari, miislila je, usijao se kamen, mislila je, treba znati. Vreme je.

-UČITELJ, uporna je bila majka i onda kad su neke pomahnitale televizije danonoćno prikazivale kolone izgubljenih i  unezverenih pogleda preko noći  zatečenih u neverovanju da se to njima događa, da se to upšte događa,

-UČITELJ, ponavlja i danas, daleko od svoje kuće, od grobova svojih predaka.

Učitelj Pero je  bio taj čija je ruka pokucala one olujne noći.

-Bežite. Dolaze po vas. Moji  su i dolaze po vas.

***

Pa ko je uzeo pušku?

Kiso?

Melita?

Ivo?

Janez?

Aida?

Veso?

Vidna?

Radomire?

Mi nismo. Kako da uzmemo pušku kad smo se držali za ruke?

***

-A znaš li ti, bona, da je trinaestoro mojih ubijeno  u Zvorniku?

I mojih, pomislim, a kolena mi sama klecnuše i skliznuh  niz neki  zid, a u glavi se uskovitlaše i pomešaše i zvona Crkve Jovana Krstitelja i hodžin glas sa spaljene Kušlat džamije, i lelek i smeh, i slike sve one nesreće pa  sreće što ostadosmo živi, i moje dece u tuđim okraćalim pantalonama, i krovova spaljenih kuća.  I pre no što ponovo progovori, odnekud mi na pamet padoše laste. Da l’ se ponekad vrate u ono razrušeno gnezdo u starom vajatu?…

-A od kojih si iz Zvornika?

Pita me usred  Istanbula, sad  kad sve prođe, ako to uopšte prolazi. A došla sam da kupim malo robe, od nečega da počnem, da decu obučem i nahranim. Onaj moj, eno ga u kući, ćuti. Od onda, od rovova i barikada, samo ćuti. Ko zna čega se sve nagledao i koja mu se reč zaglavi u grlu.

I kud nam samo onaj vozač reče da potražimo Senada!

-Taj će vas odvesti gde treba. Tamo gde je najjeftinije. A srpski zna.

Najjeftinije? Najskuplje nama  svuda.

-Od G, prozborih, a noge i dalje neposlušne.

-A šta ti dođe Božo G, ne odustaje.

-Stric. Rođeni stric…

-Ustani, sestro, i povuče me gore pa poče da me ljubi, u jedan obraz, u drugi, pa u čelo, onako triput , a meni i dalje onaj košmar u glavi i ne umem da ga raspetljam.

-Znaš li ti, sestro, da mi tvoj Božo spasi živu glavu? Meni i mojoj djeci. Preveze me preko Drine u onom metežu, i još mi dade koji dinar da imam za prvo vreme, da ne skapamo od gladi…

***

Pa ko je uzeo pušku?

Kiso?

Melita?

Ivo?

Janez?

Aida?

Veso?

Vidna?

Radomire?

Mi nismo. Kako da uzmemo pušku kad smo se držali za ruke?

Advertisements

4 thoughts on “PUŠKA, KAMEN, PRAĆKA

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s