НА КРИШКЕ, ПА КРИШКУ ПОД МИШКУ

Тежа лењост него болест.

Болест ми је писање. И недостатак (од глагола недостајати) времена. Време је бреме. Време је и лек. Нема лека апотека, па то ти је.

Опростите ми на лењости.

***

Ноћас пишем на кришке… Јефтиније је…

***

Он спава. Размишљам нешто, гадан деда расте. А све ме више подсећа на моју покојну бабу.

-Да се леже… Ваља сутра да се ради.

Овај наставак им није исти. Он не каже „сутра“.

Спава.

У породици мојих пријатеља важи правило да жена леже истовремено кад и муж. У породици мојих пријатеља се не пише, важе неписана правила. A чита се. Буквица.

Ми буквицу немамо. Имамо гимназијалца што тамо у соби учи о бескичмењацима. Учи, сине, требаће ти да их препознаш! (Да, у Србији се ћерки каже сине).

Преферира стоноге, каже. Па да, то због патика. Знамо се, знамо, љуби мајка. И то због оних скупих што тамо у том до јуче богатом свету нема ко да их купи, нема се пара, па их пошаљу овде нама, нама што брзо, брже, јаче, боље, галопирамо у висине (небеске, амин, Бог да нам душу `прости). Уз такав залет бржејачебоље прескочићемо све знане и незнане земље које немају алтернативу, а не знам шта ће нам то. И овако нам добро иде. Иде нам у… У.

Полако, полако се стиже у рај, говорио је мој друг Ивек. Говорио је и о некој тисућљетној култури, лијепој, њиховој. И дошао да студира у Београду. Ду, ду…

Шта ли сад ради Ивек? Шта ради навек? И вавек?

А шта радимо ми?

Неко спава.

***

Јединци моји. Овај што спава и ова што учи. Свако у своје мајке.

А ја? Умало претекох ових дана. Вирус не бира. И онда овај јединац што га нисам ја родила, што га родила моја добра свекрва (мислила ја оно, гледај мајку, бирај ћерку важи и за синове, е врага!), стужио се скроз. Није њему што мени лоше, њему да не пређе на њега! А где да се денем, заденем, у које иглене уши? На тераси да спавам ваљда, па да ме усиса град. Чудан цуг има ових дана. Усисава и меље све што му се нађе на путу у бољи живот. Овај град…

И увек, кад сам болесна смањујем се педаљ по педаљ и враћам се у оно моје село (село ми посред груди), у оно моје детињство, и видим мајку како бди, и видим брата како му неко на путу пружа бомбону (да ти да чика бону), а он се окреће и каже „А за Цики?“.

Цики, то сам ја.

А Зоки је мој брат, и није јединац.  Има млађу сестру, Цики. И позајмио ми је оне прве фармерке, оне што му тата донео из Италије (да ми је само да се видим у њима!), позајмио ми, а није му баш било пријатно. Не, не због мене, што сам се шепурила све мислећи да сам пљунута она докторка из Daktari нашег детињства, црна њена верзија, црна и куждрава, не, не због мене већ због другара, да га не задиркују после како носи сестрине фармерке.

Вијетнамку му нисам дирала, њу не. Била је то некако мушка ствар. Погрешна мушка ствар у женском роду.

А имали смо и крпењачу раније, и кликере стакленце. Кенци, тако смо их звали тих дана. Ми, у множини.

***

Волела бих да сам родила множину.

-Луда главо, рече ми један пријатељ пре неки дан.

-Луда главо, рекох и ја себи.

***

Данас је дан за ћутање. 24 х 60. Хиљадучетиристотинечетрдесетминута ћутања.

Ушла сам у кућу, бацила  јакну преко столице и рекла,

-Ово је хаос! Целог дана  нисам стала, ни  јела. Људи су потпуно полудели, као да ће рат…

Тог су се момента огласиле сирене.

Не поновило се. Никада, и никоме.

Advertisements

6 thoughts on “НА КРИШКЕ, ПА КРИШКУ ПОД МИШКУ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s