СЛИКА

Понекад ми се учини тако да сам сву јад рекла, па заћутим. Станем. Да прозбори мило и драго.
(По баби се дозовем Станка, Станика, Стана… Кућаница, туђа кућа. Да се роди мушко, да узоре бразду. Мио-драг.)

А онда опет крене.

***
Србија данас: бразда неузорана.
-Стој! Како се зовеш?
-Станко.
-А ти?
-Станка.
Прворођени и задњерођени, и тако без престанка. До нестанка, нерођени, до нестанка.

***
Кад удари лед на летину, обичај беше да задњерођени прогутају то зрно, тај орах, то јаје… да стане, за свагда да стане…

Отац мој укрстио веђе
и псује бога у богу сељачком

Деда облачи кошуљу
па излазе на кишу

За њима и ја

Тад ми
задњерођена деца
(деда, тата и ја)
грабимо лед са земље
и гутамо га брзо
да се никада више на нас
не острви

                       (ЛЕД, из збирке Тешка ће киша)

То је та слика. А питање мучно: који камен, стену, планину коју да прогутамо данас, ми прворођени, задњерођени, мртворођени, нерођени, коју, да стане?
Уби нас овај лед.
И јед.

***
Србија се у поште преселила. У банке. У редове.
Рачуне плаћа.
И гута.

То је та слика.

Наши дани.