О ТРИ СА`РАНЕ И ДВЕ ПЕСМЕ

Замириса врућа ракија и зубато сунце се помоли тамо отуд Водица. Обасја тек постављен споменик на гробљу, а она дивља трешња просу сенку по постављеној трпези, кад се поднапита комшиница залете и пољуби мамину слику на споменику, уместо слику покојног ми оца, како то обичаји налажу.

Почеше да се гуркају и смеју, мама само погну главу,  а мени и не беше баш смешно, али ми тај титрај живота на трен прекиде тихи разговор са онима тамо. Вазда је било, веле, а тако и треба да буде,  да се неко на даћама и насмеје. То се живот меша.

Оће радост, па то ти је.

***

-Нећете ваљда, стриче?

-Чуј, нећете. А шта ти предлажеш, да га вратимо кући? Тамо је пространо. А, бре децо, много волим ове што само паметују, што увек знају како не ваља, а да ти да решење, то не уме.

Умро човек. А био деб`о. Жена урадила све како треба, што јес` јес`, поручила ковчег простран, како ваља. Ископали људи раку онако како се могло, у бетон не можеш.

Уско.

Потегни, повуци, улево, удесно, не иде никако. Тесно. Видим, све грашке зноја на онима што вуку конопце, што од терета, што од муке. Народ она` већ се гурка, народ ко народ.

-На кант, пресечем.

Погледаше ме бело.

-Нећете ваљда, стриче? Оће ли се ваљати?

А што да не ваља. Па, можда је грешник целога живота, онако деб`о спавао на страну. Нек спава и у смрти. Мало дуже.

Мислим, другог решења нема.

-Бетон је бетон, попушћај конопац!

Ономад бре једну бабу преко деде са`ранише. Лепо. Ковчег на ковчег. Веле, јашио је грешну целога живота, нек она јаши сад мало њега. Мало дуже…

***

А волео је дека музику, мераклија био.

Не би она, ћерка му, жао јој, шта ће народ да каже. Не може баш свима да објасни да му то последња жеља беше.

Снијег паде…

А и где да нађе неког ко ће пристати да пева на гробљу, па још и `армунику?…

-Треба ли вам терца, питам, па повучем питање, волим ту песму а волим и да учиним, ал` не бих баш да се играм.

-Слушајте, добре сте душе, и лепо је што сте онако људски пристали. Само, фалширајте мало, молим вас.

-Што?

-Па да се деки не допадне превише, да вам не среди за карту…

Лепо је било, кажу. За бакшиш нисам питала, важно ми да се вратили. Послушаше ме канда.

Канда.

***

А може и овако : бака Д и зачеће музичког екуменизма.

-Била ја на са`рани снајиног брата. Слушам онога њиховог попу, католичког, род им неки, зна ме, лепо пева дете. Лепо.

-А бил` мого и мене овако лепо да опеваш кад умрем, питам га.

-Али, бака Д, не иде, Ви сте православка!

-Ма какве везе дете, певаће и наш попа, а и ти да ми певаш. Покојном мужу нико није. Комуниста био. И ја уз њега, једно време…

Није јој певао. Православни јесте, ал` не би бака Д  била оно што није знала шта је, да на крају не направи папазјанију, те се након оног последњег „алелуја“ отворише врата што воде на кремацију, покој јој души.

-Нећете ваљда, стриче? Оће ли се ваљати?

Sabirni3.jpg

Илустрација: сцене из филма Сабирни центар

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s