JOŠ ĆU DA VAM PRIČAM, NASTAVAK

I onda ja njemu kažem,

-Slušaj ti, zlato moje, ti si skup osobina svih mojih bivših…

A njemu milo.

-Ali, kako da ti kažem, ne onih osobina zbog kojih sam bila sa njima, već onih zbog kojih su bivši… (De će mi duša?!)

Tu ga oladim malo, pregrejao se, mož` da crkne na sred puta, pa šta ću onda. S druge strane mislim (ju, nesreće, ova opet misli!), ma bolje i što se pregrejao nego da presisa. To ja onako laički, u automobile se razumem ko Mara…

Čačkam tako mečku povremeno, tek da ne bude dosadno. Onda mi on vrće milo za drago, i tako se igramo. Tuk na luk. A kad ukapiramo da se plače i od tuka i od luka, onda smirimo Bačku pa krenemo po ravnici. Onako, nogu pred nogu. Ništa Milanovačko-Rudničko-Trsteničke džompe.

A kad smo kod onog presisavanja, moram nešto da vam ispričam, samo da ono naše dete ne čuje. Mene su bre, kad god popijem više od dve čašice (to mi bila merica, ti Mero ćuti) prosili na veliko (na debelo što bi rekli braća Slovenci). Prvi put beše u Makarskoj za jednu Novu godinu. Opet Nova godina! Lepo sam znala da će mi na kraju doći glave. Popila čašu ipo crnoga vina onako na gladno , pa prvi put u životu, a i zadnji Boga mi, zapevala rigoleto na obali mora. A on, nesreća, umesto da mi drži glavu, on kleko ispred mene pa onako lepo po crnogorski,

-A bi l` se ti jado udala za mene? (A đe se kupaš?)

E, ne bih jado, muči tamo! Meni ni do mene nije, a nekmoli do udaje.

Spakovali mi posle Crnogorci flašu crnog vina za usput ne bi li se predomislila. Nisam se predomislila, al` bi mi pomalo tugaljivo kad me ostavi zbog neke Turkinje (biće da je bolje povraćala od mene), lakše bi mi nekako bilo da to bi neka Italijanka iz onog vremena dok je švercovao super rifle i pola studentskog doma mirisalo na Fidji. Viđi Fiđi! Ni dan danas iz protesta ne nosim turske gaće, pitajte mog muža ako meni ne verujete. Toliko me ta izdaja pogodi u ono vreme da zašiljih olovku ko kolac i napisah Ženu u haremu što je Ofe moja posle proslavi svojim maestralnim izvođenjem… Ej, kako su samo plakale žene kad Ofelija podigne glavu, pa onako zatrepće okicama, kanda i zaplače kad pusti glas:

-Ja nisam Ja

Ja sam samo žena u haremu

I to druga…

Posle sam pazila. Vino traži hranu. Ali ne baš bomba tortu ko onda kad Snegi zapeva u studentskom domu posle dve čaše i dve bombe.

-Bože, koji je kreten ono povraćao po stepeništu, zapita se njena sestra kad krenu sa žurke koja se već po pravilu završavala mojim recitovanjem na radijatoru.

-Ja bato, prozbori Snegi između dva uzdaha… i čvršće zagrli lavor.

***

Za votku nisam bila sigurna, šta voli a šta ne, zato se i opekoh ponovo. Sad pouzdano znam, ne voli toplo-ladno, a mi sedeli u bašti, letnja noć, topla do svanuća, svanuća već prohladna. Kum naš budući plaćaše muziku parama dok imade para, kad ponestade para, zapita je l` pevaju i na čekove.

-Može, nasmeja se zlatan zub i sve pruža ruke.

-A je l` može na odloženo?

Beše to u onih godinu dana od Nove do Nove, i spašavasmo čekove dok mogasmo, nije kum budući dugme, moramo da mislimo na njegovu likvidnost ( a televizor, kume?!). Nije kum dugme, al` Bogami tadašnja njegova devojka beše. Izgubismo je negde pred zoru, nestade čeljade ko da je u zemlju propalo. Nešto se sporečkali (valjda isto oko likvidnosti, mene već hladno udari u glavu pa i ne čuh dobro), i uđe ona unutra u kafanu. Kad se kum doseti da je nema, beše kasno. Zavirivao po kuhinji, po mokrim i suvim čvorovima, raciju im napravi na pravdi Boga, postrojio na smotru i osoblje, i goste, i one kučiće što obleću oko objekta… nema i nema.

Šta ćemo, krenemo kući, istovari nas kum negde ispred njene zgrade, pogašena svetla, (ostade čovek u šancu, na barikadama, sačekušu da pravi), a mi polako peške do mojih podstanarskih tridesetak kvadrata. Meni muka, sve klackam pa stanem, pa malo čučnem. Votka bi na svetlost dana, al` ne dam. Uredno plaćena, preplaćena u zoru ranu, treba da kaže posle moj budući čovek i da sam rasipnik, a ne!

A njemu smešno. Zastajkuju ljudi, oni vredni što na posao idu ranom zorom, pitaju je l` mi loše, treba li mi pomoć, a on će,

-Ne hvala, sve je u redu, maaaalo trudna, i smeje se.

-Votka ti trudna, ljutim se što mu smešno, znam nisam i neću dok neću, ne može to tako.

Dovučemo se nekako do onog mog stana u koji se skroz regularno ulazilo preko terase, ograđena srećom, ja s vrata legnem na ugaonu garnituru (definitivno me `oće te ćoškaste!), malo se ljulja stara gradnja, po mozgu mi vrti neka ruska pesma , votka je to, i zaspim sve sanjajući stepu i trojke kako jure…

Ne znam koliko je trajalo, sat, dva, pet… tek, šušnu nešto na meni. Opipam, hladno. Polako otvorim oči, a ono buket cveća, od mene veći, na meni.

-Majčice moja, jesam li ti ja to umrla?

A on sedi tik pored mene i smeška se.

-Ti meni cveće! Ti meni cveće! I da se udam za tebe! Pa ja, da sam sad na tvom mestu, ja bih mene iz ovih stopa ostavila!

***

Možda i jesam. Onu mene. Ne penjem se više po radijatorima dok recitujem svoje Žene u haremu, oko Nove godine nikud sama, dan danas na ugaonoj spavam, vino ne pijem na gladno, ni votku toplo-hladno, a albume sa starim slikama držim duboko u ormanu. Otvoriću ih jednog dana. Miševa nemamo.