ДВЕ ПЕСМИЦЕ ЗА СВЕТОГ САВУ И ЈЕДНА ТУГА ГОЛЕМА

Напољу снежи.

Још увек сам на оној дрвеној клупи у парохијском дому цркве Свете Ане у суседном селу.

Мала сам. Никако да одрастем, или сам ипак у једном моменту и била велика па се сад смањујем од неке зебње. Само ми се глас распукао, ојачао па прозук`о, и разлама се тамо на тој клупи кроз све тишу тишину, док стара, испуцала бубњара баца жишке у ћошку округле собе окачене о куполу црквице из мог детињства…

„Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?“

***

Тих дана стари учитељ није причао са нама. Кад јој се упокоји првенац, усни га моја баба, учитеља усни, и Глас јој од светлости рече „Побратими га!“, те тако учитељ постаде Брат. Брат од неке друге наметнуте вере која му не даде да тих дана говори са нама. Годинама тако.

-Добро, де Јездо, што си таки, питао је тихо мој добри деда негде око Светог Тривуна, је л` ово Ово време, ил` оно пусто турско? Зар да се кријемо?

Свети се Сава није љутио, нисмо ни ми. Рано јутром би умивени и чисти, по блату и по снегу, кроз сметове и кроз мећаву, свеједно, важни и нестрпљиви, кретали пут цркве. Тапкала бих за братом у себи понављајући стихове који се не заборављају, а моја је величина утолико била већа што ме Бог награди па се родих на тај Дан.

Брат, помало љубоморан због оног сасвим обичног тежатка почетком јула, увек је као старији добијао прилику да први бира песмицу кoју ће рецитовати. Увек дужу бар за онолико сантиметара колико ме његових годину ипо и мушка снага надвисиваше. А ја, у женски инат висини и снази, док би нас мама преслишавала, упијах речи и његове и своје. Две песмице за Светог Саву, и два фишека свилених бомбона после успешног извођења, најслађих, можда и јединих бомбона у нашем раном детињству.

Још увек сам на оној дрвеној клупи у парохијском дому цркве Свете Ане у суседном селу. Бомбоне се разливају у хиљаду боја а стара, испуцала бубњара баца жишке у ћошку округле собе окачене о куполу црквице из мог сећања

***

Будим се. Под ногама ми шкрипи бело.

Дође ми да потрчим уназад, да вриснем из свег гласа, упитам,

-Је л` ово Ово време, ил` оно пусто турско? Па зар да кажем људима „Дођите ми на Бин Заједа  (да се Турци не досете)?“ Е, пуста рајо!

Уместо тога (није се љутио Свети Сава), истим оним детињим гласом настављам да сричем како ме мајка учила…

„Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.“

                                                                                      * стихови Војислав Илић

и, потсећања ради 

Advertisements

One thought on “ДВЕ ПЕСМИЦЕ ЗА СВЕТОГ САВУ И ЈЕДНА ТУГА ГОЛЕМА

  1. I’ve been surfing online more than three hours as of late, yet I
    by no means found any interesting article like yours.
    It’s pretty value enough for me. Personally, if all site owners
    and bloggers made excellent content as you did, the internet might be a lot more useful than ever before.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s