Z E M LJ A

Radost je trajala kratko.

Nepuna dva meseca kako se izgubljeni i neprežaljeni otac vratio iz zarobljeništva iz Nemačke, zarobljen je po drugi put. U crnoj, lakovanoj limuzini stigla je plava, namirisana Nemica. Spakovao je isti onaj drveni kofer, olakšan za sarenu cicanu haljinu dva broja veću od predratne žene iz sećanja, kašmirski šal i prvu gumenu loptu koju je selo videlo, i za njima je ostao samo beli, vijugavi oblak prašine iznad seoskog puta, miris Helgine bugarske ruže u nozdrvama,  i gorak ukus izneverenog čekanja

Majka je posekla sve ruže u dvorištu, i one divlje po vrzinama okolo njiva, cicanu haljinu su razvlačili seoski džukci po ataru, lopta je ubrzo naletela na glogov trn i duša joj odletela u nepovrat, samo se kašmirska marama izgubila negde bez traga…Godinama posle, dok su je mrtvu kupale i uređivale za onaj svet, pronađoše je dežurne žene međ` spremom za dalek put, negledanu, netaknutu, sakrivenu duboko u dunjinom ormanu sa suknjom od sukna i vezenom belom košuljom iz koje se prosuše sasušene, ispresovane latice, i avlijom se po drugi put  razli miris, ovaj put domaće divlje ruže.

* * *

Stajao je pored plota i kao hipnotisan pogledom pratio isprekidanu i oštru putanju šarene, gumene lopte. Ispred zadružnog doma, neka druga deca vitlala su je tamo, amo, sve dok ne bi po ko zna koji put preletela preko njegovog plota. Uvek bi je vratio preko, mlakim zamahom ruke, sve se plašeći da joj ponovo duša ne odleprša u visine. Lopta je uvek lopta, okrugla, ranjiva…ako ne paziš, ostane samo koža, ljuštura samo…Duša odleti.

Iz razmišljanja ga trže svađa.

-Ne dam! Što je u mojoj avliji, moje je!

Piskutav Ljiljanin glas nadjačao je glasove gomile musavih seoskih dečaka.

-Vrati loptu! Kradljivice!

-Ljiljana, vrati loptu dečacima.

Gleda je, prkosnu, besnu što mora da popusti, da posluša. Drhte joj usne od nemoći, a onda čuje kako tiho, kroz stisnute zube dovikuje dečaku koji odlazi sa loptom:”…i da znaš…moji imaju više zemlje od tvojih!”

“Više zemlje”…to joj je postala navika.

“Više zemlje”…to mu je postala mora.

* * *

Zemlja se ne rađa, zemlja rađa. Vraća ono sto je uzela, nikad više, i nikad u istom obliku. I kad ti se učini da je dala više, dobro se čuvaj, to te samo zavarava.

* * *

Pismo je stiglo prekasno da bi ga vratio onamo odakle je krenulo.

Pismo je stiglo prerano da bi odbio reči koje je donelo. Radost, tad mu se činilo. Sreću. Bio je mlad.

“Nezasluženi sine, radosti kratka. Zemlju kupi…nisam umeo…”

I pare. Mnogo para.

-Nisam umeo, šta? , zavapi , – da zemlju kupim, da se vratim…nisam umeo da te volim…

* * *

-Frau mjau, mac, mac! – vikali su za njim sinovi istih onih bogataša sto se posakrivaše kad puče, što prespavaše put do pobedničke strane.

– Frau mjau, mac mac…

Majka ga je štitila suknjom. Išla je u nadnicu kod istih tih bogataša, njega da othrani. Još mlada, tek lepa, bio je ljut na nju. Nije znao zašto.

I posle, kad postade gazda, i posle se ljutio na nju. Ne hte da gleda njegove livade i vinograde, njegove njive rodne, ni pet para. Uprti pognuta istu onu posleratnu motiku pa u malu njivicu poviše brega, onu sto je od dede ostala, onu malu što je zaparložio posle njene smrti zarad velikih, odavno silan i bogat.

* * *

-Doći će vreme, deco, kada će zemlja zlata da vredi, govorila je starina.

-Kad, deda?

-Kad dođe vreme da legneš, da se smiriš. U zemlju legnes, u vodu nikako. I zemlju u grob ne nosiš, u zemlji grob.

* * *

Bože, odakle mu sad to. Davno je bilo.

Teskoba u grudima ne prestaje od onog dana kad se osmeli da ode poviše brda do zaboravljene njive. Težak miris divlje ruže uvuče mu se u nozdrve, pa se kroz ždrelo spusti do grudnog koša i ostade tu da steže. Visoko i gusto šiblje pokrilo zemlju, zemlja se ne vidi, samo cvetovi divlji i slatki, slatki…slatko mu je od divlje ruže pravila, pre no što uze sekiru u ruke i krenu da krči miris.

Miris. A miris tek!

Majko.

* * *

Kad leže u grob, zemlja ostade.

Lili, “moji imaju više zemlje od tvojih” ta zemlja više ne zanima. Ta zemlja koja joj kupi kartu do Nemačke. U jednom pravcu.

Frau, mjau, mac, mac.

Njegovo dete.

* * *

Na mestu gde je nekada stajao zadruzni dom, zjapi praznina. Avlija pored pusta, beskućna.

Zemlja je i danas tu.

Na prodaju.

ograda

12 thoughts on “Z E M LJ A

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s