Z I P P O

Ovo nije priča o upaljaču.

Ovo je priča o životu. I smrti.

* * *

Sedela je u čekaonici očne klinike, čekajući da sat otkuca vreme posete. Desno od nje, starija žena u marami i širokim uštirkanim suknjama, vešto iskoristivši pogodnost ili izgovor da  živi daleko u unutrašnjosti, uspela je da izvuče svog đuvegiju u prepunu čekaonicu. Sa povezom na jednom oku, upijajući je drugim, poluzdravim, slušao je novosti koje mu žurno govori.

-A ona lepa…ona druga, veštica…a on je voli…pa plače, plače…kako ko, pa Kasandra…

Shvati da mu prepričava poslednje epizode aktuelne telenovele, i nasmeja se u sebi. Radila je to u studentskom domu, nastavljala Karintonovu dinastiju…više zato što se nekom bitnom sviđalo ono detinje „eeeeeeeeeeeeee“ posle odjavne špice, no što se zaista upuštala u doradu i nastavak bljutavog i izvitoperenog scenarija koji je sve više zaudarao na „hleba i igara“.

-A ona lepa…

Ugasila je ton, potamnila sliku i dalje čekajući vreme, ne iskoristivši pogodnost ili izgovor da živi duboko u unutrašnjosti, u sebi, da dolazi iz daleka. Iz prošlosti.

* * *

Skrajnuti od očiju javnosti, u skrivenom kutku zaključanog sporednog ulaza, krali su još po jednu cigaretu u zabranjenoj zoni, sad već bivši ljubavnici, daleki i bliski kao rod rođeni. U rukama je držao stari upaljač, dobijen ko zna kada, ko zna gde, i ko zna od koga, jubilarni, potamneo od česte upotrebe. Palio i gasio. Škljocanje je seklo nagomilanu i zgusnutu tišinu. U vazduhu se osećao miris benzina, tako prijatan kao nestajanje.

Tog su proleća virusi napadali rastavljene i zaljubljene samoubice. Bili su rastavljeni. Bio je zaljubljen.

Plamen se mučio. Ima ga, nema. Voli, ne voli. Boli, ne boli.

Škljoc!

Plamen.

-Ovako život.

Škljoc!

-Ućuti! Ne daj da te ugase.

Škloc!

-Uzmi, Mile. Čuvaj ga umesto mene. Kad više ne bude palio, znaćeš…

Škloc!

Preseče je. Nagrnuše slike.

Stara, arhaična lampa na gas, i poruka:

U ovoj lampi je zatvorena moja duša. Tvoja je. Jednom, kad me ne bude više, zapali je, oslobodi dušu.“

(Duša se oženila, razvela, oženila, razvela…to zna. Kako je duši, to ne zna.)

-Neću! Ne igraj se Boga, Bog je jedan!- vrisnula je i tada i sada.

Nekako u tom vrisku poseta je završena.

Kasnije te noći, shvatila je da starog upaljača nema. Nema ga u njenoj ruci, po džepovima ga nema, u torbi ga nema. Plamen je ostao u oku, miris duvana i benzina na odeći. I onaj vrisak.

* * *

Negde oko dva sata po ponoći pred kapijom slabo osvetljenog bolničkog kruga zaustavio se taksi. Trebalo joj je stotinak koraka, velikih kao kuća, kao život, da stigne do sporednog ulaza očne klinike. Ruka je mahnito posegla ka zvonu za hitne slučajeve. Kako

da objasni spavačima i poluspavačima u belim mantilima da je HITAN slučaj. Da je ČUVAR ŽIVOTA.

I bila je hitan slučaj, sve dok tamo, na jednoj od tri spojene stolice naspram ulaznih vrata nije videla da leži njen ZIPPO, utuljen (škloc!), i netaknut.

Bubnjanje se polako smirivalo, i iz vazduha, iz ruku, nogu, iz vrhova prstiju, iz krajeva umršene i naelektrisane kose polako se vraćalo u srce. Srce se vraćalo u srce.

Začula je korake.

Bunovna  sestra u belom izgužvanom mantilu, začuđeno je gledala.

-Ne shvatate, on će umreti ako ne dobijem svoj ZIPPO!

* * *

Umro je svejedno. Ugasio se u tišini dve godine kasnije, iako je te noći upaljač vratila na svoj beskućni tavan, tamo gde se čuvaju relikvije. Odloženi, nekorišćeni ZIPPO.

Doputovao je još jednom da je vidi. Volela je što jeste, volela bi da nije.

-Što više smrti, to manje smrti u ovoj zemlji bez rađanja. Rađaj, Mile.

 

Umro je svejedno.

Pa ipak, čuva ZIPPO. Ne koristi ga, da se ne pokvari, da ga ne ukradu, da ga ne izgubi. Da ne umre ponovo, drugi put za njena života.

zipposcree_k4h2yxfl

Advertisements

7 thoughts on “Z I P P O

    1. Тако је Pixel. Него нам и ту помрсише конце. Док не беше ових Турака, кажу ми да су се теленовеле срећно завршавале, а сад, ако треба свету сузе да покажеш (а оно, и не плаче ти се баш), кажу опет, само одгледаш крај неке турске серије (јес` мука, ал` не осећаш се на црни лук) 🙂

      Свиђа ми се

      1. А вас двоје, драги моји, и још неки добри људи дођу ми ко сунце у ове магловите дане…И то дупло сунце…осветљава постовима и греје коментарима. Станимире, ето ме око Божића да у некој стрмој улици у Лазаревом граду и околини скупљам бисере које просипаш, а у твој крај Негослава радо бих (и тамо бисерја има итекако), али само са преводиоцем 🙂

        Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s