GOLJA

…Očaraše ga sise, i to što ona ume, što ona njegova sitna mučenica da živi još tri života kako živi ne bi naučila. Niti bi htela. A i on, Golja, ko da je za bolje znao. Sve dosad.

Dok je išao u nadnicu, slinav i upišan, nije čestito znao da kaže ni kako se zove. Da se potpiše nikako. Ispisaše ga iz prvog razreda posle mesec dana, kukuruzi stigli, u nadnicu treba. I kaznu im razreza opština, sve zalud, ni za žutu proju u kući  se nema, a nekmoli za državu. Ko haje!

U petnaestoj ga oženiše. Dovedoše sitnu i neuglednu sa planine, sa čuke gde jedva i kozja noga kroči. Za bolje ne zna.

Ni za nju nije. Ona poštena.

On tunjav, al da laže, da krade, to nauči, i decu da pravi, jedno pa drugo. Rekoše mu dosta. Treba nahraniti gladna usta. To ne ume.

Domaćina što htede od njega čoveka da napravi, potkrada. Da nije one ženice radne, leba ne bi imali. Nju svaka kuća domaćinska u nadnicu hoće, al sitna, slaba.

Sažali se onaj odozgo i pruži mu šansu. Otvoriše se granice, nagrnuše gladni trbuhom za kruhom preko, odoše i neki domaćinski sinovi da franak na dinar stave. Vraćaju se u belim kolima sa crnim krovom, počeše kuće da niču ko pečurke. Molio Golja, kumio danima, mesecima, godinama molio da ga povedu. I povedoše ga.

 

…Tamo je nađe. Očaraše ga sise, i to što ona ume. Maru i decu otera, Ružu iz belog sveta dovede. Gore na groblju dva mučenika se u grobu okrenuše. I suze rone. Potekoše potoci sa groblja, sve mu temelje nove kuće podrivaju. U inat pravi, ne haje. Niče trospratna, da nadvisi svaku, a najpre kuću Domaćina što ga je hlebom, on njega kamenom.

Pijani klesar se zbuni, pa mesto dvoglavog orla, kako mu reče, uklesa dvoglavu zmiju gore visoko, da svaki prolaznik vidi. Svide se Golji pa časti klesara i više.

Čudi se selo, zazire.

Oni malobrojni a lakoverni, na franak lakomi, na flašu piva ispred zadruge, sve oko njega. Gazdom ga zovu. Domaćinu se podsmevaju, kod tebe služio, tebi krao, sad bolji. Sad pare ima…da te kupi.

Čast se ne kupuje, ni ugled.

* * *

Kad počeše kuću da kuće, kad se iz dimnjaka izmigolji prvi dim put neba, kad se pri svakom vraćanju, a vreme prolazi, prošeta sa Ružom kroz selo, ruku pod ruku, odelo obuko, i mašnu šarenu stavio, a ona čista, i reklo bi se vredna, pomisliše seljaci da napravi čoveka od njega. Njega.

Njega joj selo oprosti, Maru i decu nikad.

Od tuge brdo pođe  nizbrdo. Od sramote.

* * *

Ono što se dešavalo posle, pisale su novine.

* * *

…Imala je i veće sise, i znala je više. Gola, Golja.

Ružu pronađoše, ne prepoznaše, mesecima posle, u nedođiji, u autu, živu spaljenu. Da ne bi zlatnog medaljona sa slikom muškarca u odelu sa šarenom mašnom oko vrata, ne bi ni znali odakle da počnu. Ni gde da završe.

 

„Prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci / nema / i njegov bračni drug.“…

„Ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):

 

• onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca…..“

                                                                                                

                                                                                 ZAKON O NASLEĐIVANJU

 

Golja i Gola.

Robija.

 

Sad stvarno brdo nizbrdo. Proradi klizište, podeli selo na kriške pa neka ispade, neka ostade, neke se semenom drže. Na mestu trospratne kuce sa dvoglavom zmijom, sagrađene od Ružinih para, ostade samo rupa.

 

 P.S. Ugled je i koliko ti duša dođe na saranu.