PITA GUŽVARA (KO JE SKOČIO, SKOČIO)

Imali smo konja Vranog i kobilu Lastu. Dok su bili mali, dolazili bi  svakoga jutra u isto vreme do kapije koja je delila avliju na dva dela, po kocku šećera iz  detinje šake.

Odleteo je Vranac, odletela je Lasta,  stigao je Tristać. Tek da ne bi plakali. Kao da nismo. Tristać nije imao dušu, a nije ni tražio  šećera.

Svet je išao napred, a mi smo se pravili važni.

Imali smo Vranca i Lastu, a ipak, nestašni dečaci iz sokaka više su voleli da jašu svinje i ovce zatvorene preko potoka. Dečaci su u to vreme bili kauboji i Indijanci a debele, podgojene svinje i  ovce sa fronclama ućebane vune mustanzi i neosedlani pastuvi u preriji. Pokoja Skvo je virila iz žbuna-kaktusa, bez prava učešća u ratnim igrama. Bilo je tu cike i vriske sve dok međ’ nas ne bi zalutala Hitler baba ostavljena da čuva kuću i decu, dok su oni radno sposobniji rmbačili pod upeklom zvezdom. Od rmbačenja smo još uvek bili pošteđeni, od Hitler babe nikako.

U proleće smo, kad ozeleni, od vrbove kore pravili svirajke. To nije znao svako. Kad malo bolje razmislim, znali su svi iz sokaka, vrba, grana, kora, izgled, oblik, sve…samo, nisu sve puštale glasa. Kao da se vrba urotila protiv nekih, uzela ih na zub pa ćuti. U nečijim rukama peva. Možda je i vrba još tada sa nečijih usana osećala višak duše, ko zna?

Posekli su nam vrbu pored potoka, a stigao je televizor. Tek da ne bi plakali. Nije da nismo. Televizor je svirao, ali ne u našim rukama. I pevao je svakome isto, samo ga nisu svi isto čuli.

Baba je pravila pitu gužvaru i mi smo se gužvali oko nje. Branila nam je da jedemo po tuđim kućama, sramota je, pomisliće ljudi da ste gladni.  Al’ ko te pita da l’ si gladan kad ono parče ’leba i masti nekako slađe preko plota! Krenemo kući a mala savesna Batina ruka skida mi mrvice starog hleba sa vunenog džempera, uništava ostatke strašnog zlodela, da baba ne primeti. I nikom ništa.

Kredenac je završio u podrumu, i stari predratni radio sa njim. Stigao je regal. Tek da ne budemo tužni. A bili smo.

Regal je imao blistave ivice i stakla u kojima si se mogao ogledati, a da se ne penješ na stolicu. Ogledalo u uglu sobe je bilo okačeno o ekser suviše visoko za male stanovnike kuće pored puta.

Regal je imao blistave police s kojih su klizile heklane šustikle, ali više nije bilo prozuklih dunja što mirišu, ni celofanom povezanih tegli pekmeza od šljiva. Tegle domaćeg pekmeza su skrajnute u špajz da pate i izumiru polako u mraku do današnjeg dana. I kao da se ništa  nije promenilo, a jeste.

Strina je sestru kupala u koritu, iza kuće. Volela sam strinu. I sestru.

„Skidaj gaće!“

Ja se kikoćem. Zadevam.

„Neću.“

„Skidaj!“

„Neću.“

 Pljus!

„Neću, dok se ne skloni.“ Tačka.

„Šta ti to imaš što ona nema?“

 Nije bila u pravu, imala je. Četiri godine više.

Posle su nam „uveli“  kupatila. Metalna korita su završila kao skladište za prekrupu od kukuruza, i kao da se ništa  nije promenilo. Sestra je i dalje imala četiri godine više, i već u trećem mandatu zadržavala status vođe.

Jednom nam je čerga upala u bunar. Niko nije video, niko nije znao. Znali smo mi, i to je bilo dovoljno da satima tražimo čengele po podrumu. Operacija vađenja čerge iz bunara pored kuće završena je neslavno, kao i mnoge druge. Možda bi i uspela da nije bilo krtica u našim redovima, i , ovaj put babe Musolini, da nam zamesi testo za gužvaru.

Čerga se preteći sušila na plotu, a sa njom se polako sušila i zabrana preskakanja istog tog plota sa obe strane, i okupljanja na stranoj teritoriji.

„Ostaće ti dupe na tom plotu“, govorila bi Majka u vreme trajanja zabrane i pre.

Dupe mi je ostalo na mestu, al’ kad me strina dovede rascopane glave nedostajale su samo dve kopče da se od njih napiše trajna Zabrana, a sasvim dovoljno za pet pretećih, iskeženih slova: Kazna.

Rascopana glava na zarđalu metalnu cev, bez trajnih posledica po cev sigurno, po glavu neistraženo, (ostala nepoznanica), kazna neizlaskom iz ograđenog dvorišta i stalno zadirkivanje preko plota „Ubiće me mama, ubiće me mama“,  bili su razlozi za privremeno formiranje Dvojki i usavršavanje malo poznate igre zvane „mica“. Za to vam nije potrebna ni lopta, ni lutka doneta iz Italije, ni zarđala cev, ni brze noge, samo glava, može i rascopana, parče kartona i nekoliko zrna pasulja, pola belih, pola šarenih, što nam nije manjkalo.

Nisam plakala što me boli, tad kad se to dogodilo sa glavom. Regalovo staklo ogledalo je bilo unutra, a ja sam bila napolju, pa  nisam videla svoje krvlju umazano lice.

Strina jeste. Pokušavajući da obrišem to što klizi sa mesta između kose i čela, tu gde se pocepalo, napravila sam kuždravo krvavo čudo koje ponavlja samo „Ubiće me mama…“.

Moja Mama. Najdivnija Mama. „Strah i trepet“. Smejem se kad se setim. Kako ponekad deca imaju iskrivljenu sliku u svojim malim očima. Ili su mala čudovišta koja se samo prave. Mi smo se „pravili“.

…Dok sam bila sasvim mala, zajedno smo u hladnim zimskim večerima potpaljivale bubnjaru udrugoj kući, novoj i hladnoj, u maloj sobi koja danas služi kao ostava, a da sadašnji stanovnici druge, nove kuće,  i ne slute šta se sve u ostavi skriva, ostavljeno. Čudno im kad dođem pa zavirim. Ostava, tavan, podrum, špajz. Groblje.

U maloj sobi, u drugoj kući, spavali su mama i tata. Puštali me ponekad između njih. O sreće!

Potpaljivanje bubnjare mami je polazilo za rukom. Meni ne. Kažu, nije ti se majka obradovala.

„Lažu sine“, govori i danas. Tate odavno nema, da potvrdi.

Ujutru bi me puštala da zajedno nameštamo slamaricu. Uvek sam se pitala zašto se to čega više i nema zvalo slamarica ( po navici valjda, kao što i dan danas za kiosk na ćošku kažemo „Žuti“, a promenio je otad i ćud i dlaku, boju više puta ), zašto slamarica kad je napunjeno mladom kukuruznom šašom?

Majka me učila i da vezem. Kad sam sa nekih tri, četiri odlučila da se udam, počela sam da vezem peškir za devera…da stignem da ga završim na vreme, svatovi da ne čekaju.

Brat nije hteo da se ženi. Sa svojih pet, šest tukao je svakoga ko mu spomene ženidbu .

„Pitaće te Čiča za jedno petnaestak…“, zadevao bi ga stric.

Nije morao dačeka toliko.

…Od ekstremnih sportova pored preskakanja plota i jahanja utovljenih svinja preko potoka, popularno je bilo i skakanje sa tavana u plevu koju je izbacivao stari rasklimatani dreš prilikom vršidbe. Najhrabriji i najspretniji dečak dobijao je odgovoran zadatak da hrani zahuktalu zver pokošenim snopljem, a mi ostali smo skakali do mile volje. Odrasli su bili zauzeti ozbiljnijim poslovima, pa čak i Hitler baba nije podizala oči sa šporeta, trebalo je spremiti bogat ručak za vršače, pomagače i,  naravno, skakače koji bi poslednji sedali za sovru. Znao se red. 

Nešto kasnije, stari opštinski dreš je završio  na otpadu, a stigao je kombajn. I kao da se ništa nije promenilo. Nije da nije. Kombajn nije izbacivao plevu u dvorištu i skakanje sa tavana otišlo je u nepovrat. Ko je skočio, skočio.

Avantura pred kojom bi i najveći junak poklek’o bilo je čišćenje bačvi u mračnom,  memljivom podrumu , sport rezervisan za najsitnije dete. Kako sam samo ispravljala mala povijena leđa i podizala se na prste da se ozbiljan tatin pogled ne bi izaustavio na meni!  Rasla bih od straha, stvarno rasla. Mračna i opijajuća unutrašnjost bačve,  glas koji metalno odzvanja kad se junačimo na prazno pa proturimo glavu i pustimo ga kroz otvor te bačve, u njenu tminu. U tminu koju će o jeseni ispuniti opojna i gusta Bahusova pesma.

Najmanje dete bi bosih nogu i zavrnutih nogavica  ubacili kroz taj otvor i dodali mu razlupano emajlirano lonče za izbacivanje kašastog taloga. Bilo je tu isparenja do mile volje i operacija je sprovođena sa puno pažnje i puno hvatanja čistog zraka kroz poluovalni otvor…

“Mora se…volite širu kad zamiriše…“

Tata je pravio vino. Kotrljale su se bačve po dvorištu, rastakale su se grede u podrumu kad ga sahranismo na mestu  gde je nekada bio vinograd. Nikoše čokoti novi, mladi, savi se loza oko groba, pa plače grozđe po kamenoj ploci i prosipa se vrano.

Nikada nas nije tukao. Skoro nikad. Za drastičnije mere u vaspitanju, batinajeizrajaizašla, silom prilika, bila je zadužena mama. Pa ipak, nekako smo i tada znali da nas to baba tuče, general baba, izdajnik prvog reda, majstor izviđačkog kadra…i to maminom rukom. Stoga je manje i bolelo.

Obično sam izvlačila deblji kraj. Pri samom mirisu batina u vazduhu, brat bi počinjao sa uvežbanom rolom pod radnim nazivom Jadan ja.

„Joooooooj, jadan ja, jadan ja, boliiiiii, neću nikad više….bolii….“…i taj vazduh što „boli“ zgusnuo bi se nekako , oslabio inkvizitorsku ruku i izmamio osmeh. Sa druge strane, prkosan stav onoga u suknji što stoji mirno i govori pašče „ ubij me, ne boli me ništa!“, pojačavao bi bes mučitelja. Neodavanje jataka i saučesnika i nedavanje lažnih obećanja bila su sveta pravila u mojoj maloj glavi.

Tih divnih godina Deda nas je samo štitio i voleo,  baba je i dalje pravila pitu gužvaru, a mi smo se gužvali oko nje. Bila je to naša baba i naša pita, i kusali smo je do poslednjeg parčeta. Odbijali smo da je kusamo samo onda kad bi mama plakala. A plakala je retko, kao i ja.

Na drugi dan Božića išli smo kod nane. Da polazimo. Prvog smo dana pijukali u našoj kući, obletali oko božićnjara, meni repić, tebi uvo…, prelivali vino preko Božićnjeg kolača, gostili našeg položajnika, dok bi nana strpljivo stražarila iza kapije da im slučajno neko ne uđe u avliju.

„ Ženo, ulazi u kuću, šta se izmotavaš tu, neće niko…“ vikao bi  deda sa praga, “…ajd što ja moram oko stoke, je li,  snajka spava, a što se ti tu smrzavaš da navučeš preladu. Luda žena, rek’o joj Bog da uživa, al’ to ne ume… je li, ki neki…“

„Ućuti čoveče, ne natapajaj, ulazi u tu kuću!“

Titula Prvog za Božić bila je rezervisana isključivo za nas, i nana je strpljivo čuvala na barikadama. Moglo je selo da gori, i reka da gori, moglo je sve da se ruši, da tone…u avliju ne bi puštala nikoga. Najpre tata, pa mama i mi za njim.

Nana je bila krojačica. Najbolja u kraju. Nadaleko čuvena. Zavezivali joj se konci dok je devojkama šila haljine, da se momci vezuju za njih. Na hiljade ih se udalo u haljini iz njenog butika. I mama.

…Meni je šila šešire. U njima čuvam naše tajne. Crno vino i pitu gužvaru.

Sećam se, dođu kod nas, deda uvek blag, dočeka ih, sedne, razgovara lepo i pametno. Baba ljuta, na stoličici pored šporeta sedi, okrene im leđa, ne progovara. Samo joj ujak dobar. „Ko da nije njin…“

Kusala je i nana babinu pitu, i to često. Čak i kad bi mama plakala. Srećom, plakala je retko, kao i ja.

Nana je plakala češće. Žalostiva je duša bila.

Onda, kad ujak bez njihovog znanja pobeže za Nemačku, pa posle u ujnu odvede, nana mesec dana nije skidala povez sa glave, a plave joj oči došle još plavlje od isplakanih suza. Koliko ih je samo imala!

Posle je živela bolje, a plakala je češće. Onda, sa bratom „…pored živih roditelja, pusta Nemačka…“ krenu u prvi razred, pa drugi, treći…sve manje vremena za plakanje. Bilo je i tu pite gužvare Boga mi, al ređe, i manje.

…Nekako u to vreme kad ujak ostavi vinograde i prebeže u Nemačku, u selo je stigao autobus. Imali smo novu zanimaciju: bombardovanje neprijateljskog samokotrljajućeg objekta. Ustvari, u početku se igra zvala nekako drugačije. Čekanje i prebrojavanje putnika. I mada nevešti u  brojanju, brzo smo došli do računice da ih je više odlazilo nego što dođe. Crni naši vinogradi!

U znak protesta zbog odlazaka, siđosmo sa betonskog zida ispod vinove loze i zid postade veći. Pretvori se u bunker. Satrulele jabuke i kruške u korpi pletenoj od pruća očas zamirisaše na bombe, a Mirko, Slavko i Boško Buha, pa partizanka Mara i još mnogo simpatizera oslobodilačkog pokreta otpora, krenu u akciju. Autobus bi izašao iz krivine, a zgusnuti  oblak prašine bi se još dugo vukao za njim. Autobus bi pogodili, oblak nikako. Da je bilo obrnuto, trajalo bi duže, i bilo bi bolje. Bolje bi prošli. Trećega dana  zaškripaše  kočnice i preteći lik dobro poznatog čika vozača, pogođen kroz otvoreni prozor dobrano ugnjilom kruškom, sve se cedilo niz lice, odjednom se stvori ispred nas….

Besni roditelji su brzo savladali pokret. Otpora nije bilo… Autobus je i dalje odvozio naše ljude u beli svet, a prašnjavi oblak bi se još dugo vukao po putu za njim. Nismo ga gađali. Preorjentisali smo se na hvatanje magle.

Posle su nam asvaltirali put, i kao da se ništa nije promenilo. Nije da nije.

Više niko nije išao bos. Čak ni leti.

Polako smo sricali slova. Naučili kad su svi sveci od Đurđevdana do Gospoine. Oni zimski bili su manje bitni. Letnji su važniji, zabranjivali su poljske radove u koje su nas odrasli već uveliko uvukli kao u paukovu mrežu. Nije se radilo, i isli smo na sabor. Momci i devojke su igrali u kolu, a mi smo jeli šarene luše i ušećerene petliće. Pili klakere i bozu iz malih staklenih šišića. Detinjstvo nam je polako curelo ko pesak u peščanom satu, i nije bilo načina  niti ruke, da taj sat okrene,  nikad više…

Iscurelo nam detinjstvo, zgužvalo se u tepsiju sa babinom pitom gužvarom, u čokanjče crnoga vina…

Odatle, u nanin šešir.

U moj šešir.

14 thoughts on “PITA GUŽVARA (KO JE SKOČIO, SKOČIO)

    1. Хвала драга Јевгенија, био је то добар укус, вредан сећања…Волела бих да знам какву су гужвару кусали неки вољени странци у свом завичају. Ако су нам душе сличне, претпостављам сличну…

      Liked by 1 person

  1. Повратни пинг: PODRUM – evoblogamoga
  2. Мени је ова твоја прича за мирисала мирисом пите зељанице коју је моја баба правила. И сетих се свих дечијих несташлука у њеном дворишту. А сад ништа осим тог дворишта више нема (а чак ни оно није исто)!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s