ONJEGINI NE ŽIVE U VREMENU (A ZA PITU, KO TE PITA)

-Čujemo se u četiri.

 Čuli smo se u šest.

-Vidimo se u pola osam.

-Dogovoreno.

U pola osam ubacujem pitu sa šljivama u rernu, šljive su u piti, rerna je u šporetu, šporet je u kuhinji…

– Na’rani svinje i ne diraj dugmiće.

Uredno slažem kesu sa prah šećerom i malu cediljku u funkciji raspršivača. Male tajne velikih majstora. Da mu sve bude pri ruci.

-Cediljka je šuplja. Ne duvaj belo.

-Ne trebaju meni tutori, JA znam koliko je sati.

-Pa šta? Htela sam da im ponesem pitu. Nema šansi!

-Stići ćeš…Četiri je u šest, pola osam će se desiti negde oko deset…Onjegini ne žive u vremenu. Pitu, kažeš? Svrati usput u pitariju kod Pravnog, ne radi već par decenija, uklapa se u priču…Ili još bolje kod Trpkovića, po burek. I burek je bezvremen. Ko te pita za pitu! Osim mene, naravno.

-Bolje pazi da ti ne zagori. Poetesa ti neće biti tu.

Sa ogrromnom slikom u zagrljaju (kad je umetnost u pitanju ne pitam kolko košta), kupljenom negde na ulici blizu Bajlonijeve pijace (čisto ulje na platnu sve dok je ne pogleda poznavalac), penjem se Beogradskom ulicom. Vetar naš nasušni na 40 Celzijusa preti da raznese i mene stabilnu i Trijumfalnu kapiju u mom zagrljaju, pa da, ne daj Bože trg Slavija jednoga dana dobije ime po vetru, meni i Trijumfalnoj.

-Treba li pomoć, neko mi dobacuje.

-Ne okreći se sine, šapućem sebi, ovo više nije tvoj grad, pa grabim gore prema Krunskoj, kao pašče koje više ne mora da zna ulicu i broj (obeleženo u prethodnim susretima sa Onjeginima), a opet svesna da ću ponovo pozvati poznati broj sa jednostavnim pitanjem: Broj stana i sprat?

-87b, interfon 71…(eto, to je taj zbunjujući, Puškinovski faktor koji ni pašče ne ume da obeleži!). Sprat četiri, AKO ideš liftom…

-A AKO idem peške (po navici sam pešak, a i ova dva remek dela, Trijumfalna i JA, možemo li stati u tu kutijicu od lifta…)?

-Onda pet.

Kratko i vrlo jasno.

-Znači, da siđem u podrum, pa onda iz podruma.

-U podrum možeš i posle.

-Zavisi šta pijem. Ipak, težak mi ovaj Pariz sa Bajlonijeve…

-Sviđa mi se što si sve pravilno shvatila. Teška je ta umetnost. I ko te terao da umećeš slike u ramove, drži se olovke.

Držala se ja. Toliko čvrsto da sam joj srce polomila. I ne samo njoj. Toliko sam se čvrsto držala da su me prevodili. Ne, ne na ruski, kineski, tunguzijski…

Žednu preko vode.

Jednom sam, sećam se, u naletu ljubavi prema širokoj, carskoj, napisala pesmu na ruskom (predosetila valjda još tada, ima nekih četrdeset i kusur, nastupajuću današnju krizu, pa sve u skladu sa reformom ko velim, što da bacam pare na prevodioca, skupe su pare koje ništa neće  vredeti).

Sećam se dobro, kao ja sedim na obali Dona i slušam kako šumi…pa se sve pitam šta moji dragi Tamo daleko… Čuju li i oni kako Don peva, il im se mutna Morava po modrim venama razlila, pa nikud dalje od nje?

Nekako u isto vreme bivalo je moderno dopisivati se sa vršnjacima iz Rusije. Na ruskom, naravno. Možda se zvao Колја, a možda se i nije zvao. Recimo da jeste. Russian.

***

Колја дорогој postao je tajkun.

A volela je Rusiju i srce je imala toliko da je u njega stala cela, onako Velika, Carska.

Onda se srce smanjilo, ili se Rusija smanjila.

Ne osećati ništa, ne sećati se ničeg ne znači ni voleti ni ne-voleti.

Sad opet sanja Rusiju.

I srce raste.

***

-Šta ćeš da piješ?

Dva široka osmeha bez zlatnog zuba (u duši im zlato), a vreme leti. I vreme mu. Leto je. Kad će da leti ako ne leti?

Čudan neki svet, ovi umetnici. Dok pijemo crno vino sa čajem od crvenog voća, dohvati gitaru pa peva. Ispadaju mu stihovi iz rukava, razlete se po onoj sobi bez zidova, pa kroz široki prozor što se onako okačen o ništa širom otvara sam, prrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!

Posle nam kaže „Pišite!“

A kako, brate, kad prigrabi sva slova, trideset ih samo bez interpunkcije (Vuče, Vuče…), na kineskom valjda da pišemo! Ono, ima kod Rusa onaj fazon meko/tvrdo/meko/tvrdo…taman se malo opustiš, a ono tvrdo.

Šio mi ga Đura. To nemaju ni Rusi ni Kinezi. One druge i ne spominjem, da ne kvarim. Pada mi sistem i na pomen. I na daću.

Dakle, uspori malo. Hajde da pišemo zajednički! Pa kome šta zapadne…

 

Dok sam se vraćala u ponoć noći koja jeste bila moja, u gradu koji više nije bio moj, iz malog stana bez zidova  i sa velikim prozorom okačenim o ništa, čulo se zujanje, a meni je zujalo u glavi od nekih čudnih izmučenih pogleda na ulici.

-Imaš li dvadeset dinara? Za hleba.

 Hleba.

Grupa pijanih momaka kože povlašćene boje stavlja mi do znanja da više nije sigurno ni sa ove strane reke.

Brava na ulaznim vratima ponovo pokvarena (a možda je ustvari ispravno biti pokvaren), u ulazu tiho, ne oseća se paljevina. Dobro je.

Polako se penjem do vrata isod kojih se razlio miris pite sa šljivama…Pita!

Nek pita. I treba da pita. Pitam i ja.

Ko pita ne skita.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s